Međunarodni naučni skup – Budimpešta 2009

U Budimpešti je od 10. do 13. juna 2009. godine održan naučni skup u organizaciji Centra za istoriju, demokratiju i pomirenje iz Novog Sada i Instituta za istorijsku pravdu i pomirenje iz Haga.

Suočavanje sa prošlošcću, traganje za budućnosti

Istorija Jugoslavije dvadesetog veka

U Budimpešti je od 10. do 13. juna 2009. godine održan naučni skup pod nazivom “FACING THE PAST, SEARCHING FOR FUTURE – The Twentieth Century Yugoslav History” – Shared Narratives u organizaciji Centra za istoriju, demokratiju i pomirenje iz Novog Sada i Instituta za istorijsku pravdu i pomirenje iz Haga. Na skupu su učestvovali stručnjaci iz oblasti istorije, politikologije, sociologije i antropologije iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Italije, Sjedinjenih Američkih Država i Srbije.

Na skupu su predstavljeni dosadašnji rezultati rada timova koji su već bili uključeni u projekt “Facing the Past, Searching for Future”, a dat je i nacrt daljih koraka u istraživanjima nacionalnih identiteta, sećanja na Drugi svetski rat i problematike odnosa Josipa Broza Tita prema nacionalnom pitanju. Takođe, predstavljena su tri nova tima koji su se priključila projektu. Jedan od njih se bavi istraživanjem jugoslovensko-albanskih političkih odnosa u 20. veku, drugi tim se bavi problematikom istorije žrtava na području Hrvatske i Srbije u 20. veku, dok se treći tim bavi političkim mitovima od devedesetih godina 20. veka do danas, sa ciljem prepoznavanja ključnih mitova koji su doveli ne samo do ratova i mržnje na ovim prostorima, već koji i danas igraju značajnu ulogu u procesima demokratizacije ovih društava, kao i njihovim naporima u kretanju ka evroatlantskim integracijama.

Istraživanje jugoslovensko-albanskih političkih odnosa u 20. veku

Posebno značajno je formiranje tima sastavljenog od albanskih i srpskih istoričara, koji je po prvi put formiran, a čije postojanje danas predstavlja ne samo ozbiljan korak ka spremnosti istoričara da zajednički pristupe istraživanju prošlosti, već i signal njihovim političarima da je istorijska nauka spremna da ojača staze kojima se kreću Albanija i Srbija u pravcu dobrosusedskih odnosa.
Tom prilikom istoričari iz ove dve zemlje dogovorili su sledeće:
Sonila Boci je istakla kako su se albanski i srpski istoričari odlučili da pristupe obradi teme „Istoriografija – nasuprot sećanju na prošlost u 20. veku” ,s tim što su odlučili da za sledeći sastanak iznađu glavne teze u albanskoj i srbijanskoj historiografiji koje će biti u vezi sa alb – jug odnosima.

Ljubodrag Dimić je dodao kako su istoričari iz te dve zemlje imali konstruktivan razgovor, „čuli smo i razumeli jedni druge. Ovo je prvi susret albansko-srpskih istoričara. Dogovorili smo da napravimo i razmenimo spiskove literature i imena istraživača koji se bave tim temama, da priberemo građu, da dođemo do zajedničkog zbornika o srpsko – albanskim odnosima u 20. veku. Krenućemo verovatno sa periodom od 1918. godine. Pozivamo i druge kolege da nam se pridruže, s tim da bi bilo dobro da to budu kolege sa Kosova i Metohije.”

U drugom delu skupa naučnici su vodili konstruktivnu raspravu u vezi sa problemima pisanja zajedničkih izveštaja, pojmom „pomirenja” i stanjem u istorijskoj nauci u regionu. Tom prilikom istakli su nekoliko problema sa kojima bi mogli da se susretnu tokom rada u okviru projekta koji bi kao konačni cilj trebao da ima zajedničke izveštaje timova o ključnim problemima vezanim za istoriju 20. veka na prostoru Jugoslavije i Albanije. Raspravljajući o iznalaženju načina da se nepristrasno piše o prošlosti, Mile Bjelajac je postavio pitanje da li je moguće izmeniti poglede na prošlost, posebno zbog toga što su istoričari pristrasni, oni u sebi sadrže karakteristike nacionalnog identiteta, i da li je moguće išta menjati zato što smo učeni „ostrašćenoj ili ideologizovanoj istoriji”. Mira Radojević je upozorila na problem limitiranosti izvora, problem mitomanije i neophodnost temeljnih arhivskih istraživanja. Ljuba Dimić je insistirao na tome kako pisanju teksta treba da prethodi kategorijalno lociranje aparata kojim ćemo da se služimo, jer se ne razumemo, jer upotrebljavamo različite pojmove za „iste stvari” Bitan je i odnos između činjenice i interpretacije, jer ako se ostane samo na jednom, istorija će biti samo sirovi materijal i zbog toga treba pronaći jednu ozbiljnu meru da bi interpretacija bila ozbiljna, i konačno, na koji to način mi menjamo sopstveno mišljenje, verovatno kroz suočavanje sa dokumentima suprotne strane, a do toga se jedino može doći kroz dijalog. Istina je prva stanica na putu do pomirenja,a ako ima više istina, sve ostalo je iluzorno.

Rasprava je potom usmerena na pitanje važnosti i ispravnosti upotrebe termina “pomirenje” ne samo u imenu Centra za istoriju, demokratiju i pomirenje već i u samoj humanističkoj ideji koju CHDR nosi u sebi.

Tom prilikom Elazar Barkan je istakao da je priroda istoričara takva da često prošlost percipira na individualan način. Postoje istorijske komisije koje daju izveštaje na kojima radi više ljudi. Pisanje zajedničkih izveštaja ima poteškoće zbog toga što nastaje nakon vremena u kojem su dve ili više strana imale sukobe.

Darko Gavrilović je napomenuo da je „Dijalog hrvatskih i srpskih povjesničara – istoričara” bio početak gde je svako imao svoj naučni integritet i radio je za sebe, predstavljajući svoj rad i noseći sa sobom svoju misao, a zajednički izveštaji su zajednički napor da se napiše zajednički rad, ali koji nije jednoumlje. Naprotiv, on pruža mogućnost svakom naučniku da kaže ono što misli, pa bilo da se slaže sa onim što stoji u zajedničkom tekstu ili ne. Radeći na ovom projektu želimo da vidimo gde smo i koliko smo blizu jedni drugima, ali i koliko udaljeni. Pisanje zajedničkog teksta približiti će nas istini, a odvajanja u male i uske nacionalne istoriografije, zatvoriti će nas, izolovati, znanje će ostati sabijeno u uskim ulicama nacionalnog.

Potom je Đorđe Borozan istakao značaj termina „pomirenja” naglasivši da je bitno istaći namere, „a naša je namera da se suočimo sa prošlošću. Mi imamo i naučni i drugi doživljaj o toj prošlosti. Mi moramo učiniti napor da tu prošlost koliko god možemo otklonimo od politike i da je učinimo što naučnijom i racionalizovanom. Ja u tome vidim smisao i svrhu i samo na taj način želim da učestvujem”.

Na kraju Elazar Barkan je zaključio da u izlaganjima učesnika nije bilo neslaganja. Tom prilikom je rekao: „Svi dolazimo sa sopstvenim istorijama,ali postoje različiti nivoi straha od mogućnosti da se stvori uniformisani narativi. Pomirenje je religiijski koncept, ali ja ne verujem u isključivo pravo religije da se koristi. On je sličan istorijskoj istini. Pomirenje je proces sličan nečemu čemu težimo ali nikad ne stižemo. Razlika između dijaloga i pomirenja su ambicije. Ono što ste svi objašnjavali danas u velikoj meri je pomirenje. Najviše što možemo da očekujemo od pomirenja je da imamo saosećnje i uvažavanje, a da prihvatimo različite perspektive, a ne da govorimo u ime žrtava i njihovih shvatanja.” 

Ovaj skup predstavlja značajan doprinos procesu pomirenja na prostorima bivše Jugoslavije, jer je saradnja istoričara iz različitih zemalja regiona ključna za izgradnju zajedničke istorijske svesti i razumevanja. 

Samo na taj način možemo da se suočimo sa prošlošću i gradimo zajedničku budućnost.
Najnovije: