Suočavanje sa prošlošću, traganje za budućnosti
Istorija Jugoslavije dvadesetog veka
U Budimpešti je od 10. do 13. juna 2009. godine održan naučni skup pod nazivom “Suočavanje sa proščošću- traganje za budućnosi – Istorija Jugoslavije 20. veka.
Skup su organizovali Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje i Institut za istorijsku pravdu i pomirenje iz Haga.
Učestvovali su stručnjaci iz oblasti istorije, politikologije, sociologije i antropologije iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Italije, Sjedinjenih Američkih Država i Srbije.
Na skupu su predstavljeni dosadašnji rezultati rada timova koji su uključeni u projekt. Dat je i nacrt daljih koraka u istraživanjima nacionalnih identiteta, sećanja na Drugi svetski rat i problematike odnosa Josipa Broza Tita prema nacionalnom pitanju.
Takođe, predstavljena su tri nova tima koji su se priključila projektu.
Jedan od njih se bavi istraživanjem jugoslovensko-albanskih političkih odnosa u 20. veku.
Drugi tim se bavi problematikom istorije žrtava na području Hrvatske i Srbije u 20. veku.
Treći tim se bavi političkim mitovima od devedesetih godina 20. veka do danas. Cilje ovog tima je prepoznavanja ključnih mitova koji su doveli ne samo do ratova i mržnje na ovim prostorima, već koji i danas igraju značajnu ulogu u procesima demokratizacije ovih društava, kao i njihovim naporima u kretanju ka evroatlantskim integracijama.
Istraživanje jugoslovensko-albanskih političkih odnosa u 20. veku
Posebno značajno je formiranje tima sastavljenog od albanskih i srpskih istoričara. Ovakav tim je po prvi put formiran. Njegovo postojanje predstavlja ne samo ozbiljan korak ka spremnosti istoričara da zajednički pristupe istraživanju prošlosti, već i signal njihovim političarima da je istorijska nauka spremna da ojača staze kojima se kreću Albanija i Srbija u pravcu dobrosusedskih odnosa.
Tom prilikom istoričari iz Srbije i Albanije su dogovorili sledeće:
Sonila Boci je istakla kako su se albanski i srpski istoričari odlučili da pristupe obradi teme „Istoriografija – nasuprot sećanju na prošlost u 20. veku”. Odlučili su da za sledeći sastanak pronađu glavne teze u albanskoj i srpskoj istoriografiji koje će biti u vezi sa alb – jug odnosima.
Ljubodrag Dimić je dodao kako su istoričari iz te dve zemlje imali konstruktivan razgovor. „Čuli smo i razumeli jedni druge. Ovo je prvi susret albansko-srpskih istoričara. Dogovorili smo da napravimo i razmenimo spiskove literature i imena istraživača koji se bave tim temama. Ideja je da saberemo građu i da dođemo do zajedničkog zbornika o srpsko – albanskim odnosima u 20. veku. Krenućemo verovatno sa periodom od 1918. godine. Pozivamo i druge kolege da nam se pridruže, s tim da bi bilo dobro da to budu kolege sa Kosova i Metohije.”
Naučnici su vodili konstruktivnu raspravu u vezi sa problemima pisanja zajedničkih izveštaja, pojmom „pomirenja” i stanjem u istorijskoj nauci u regionu.
Raspravljajući o pronalaženju načina da se nepristrasno piše o prošlosti, Mile Bjelajac je postavio pitanje da li je moguće izmeniti poglede na prošlost. Problem leži u tome što su istoričari pristrasni, oni u sebi sadrže karakteristike nacionalnog identiteta. Postavlja se pitanje da li je moguće išta menjati zato što smo učeni „ostrašćenoj ili ideologizovanoj istoriji”.
Mira Radojević je upozorila na problem limitiranosti izvora, problem mitomanije i neophodnost temeljnih arhivskih istraživanja.
Ljuba Dimić je insistirao kako pisanju teksta treba da prethodi kategorijalno lociranje aparata kojim ćemo da se služimo, jer se ne razumemo. Upotrebljavamo različite pojmove za „iste stvari”. Bitan je i odnos između činjenice i interpretacije. Ako se ostane samo na jednom, istorija će biti samo sirovi materijal. Zbog toga treba pronaći jednu ozbiljnu meru da bi interpretacija bila ozbiljna. Konačno, na koji to način mi menjamo sopstveno mišljenje? Verovatno kroz suočavanje sa dokumentima suprotne strane. Do toga se jedino može doći kroz dijalog. Istina je prva stanica na putu do pomirenja, a ako ima više istina, sve ostalo je iluzorno.
Zajednički izveštaji - Važnost i ispravnost upotrebe termina pomirenje
Elazar Barkan je istakao da je priroda istoričara takva da često prošlost percipira na individualan način. Postoje istorijske komisije koje daju izveštaje na kojima radi više ljudi. Pisanje zajedničkih izveštaja ima poteškoće zbog toga što nastaje nakon vremena u kojem su dve ili više strana imale sukobe.
Darko Gavrilović je napomenuo da je „Dijalog hrvatskih i srpskih povjesničara – istoričara” predstavljao početak razmene naučnih saznanja između srpskih i hrvatskih istoričara nakon Rata u Hrvatskoj. U „Dijalozima“ istoričari iz dve države su iznosili svoja istraživanja vezana za istoriju Srba i Hrvata. Razmenjivali su naučna saznanja i iskustva.
Na skupovima koje organizuje CHDR sprovodi se politika regionalne stabilnosti i pomirenja. Ona se ogleda u saradnji prilikom pisanja zajedničkih izveštaja vezanih za problematiku s kojom se suočava naučna zajednica u regionu bivše Jugoslavije.
Kao što političari treba da unaprede međudržavne odnose u politici regionalne stabilnosti i pomirenja tako i naučnici na našim skupovima pišu zajedničke izveštaje putem kojih se budi senzibilitet za saradnju i uzajamnu podršku u nesmetanom naučno-istraživačkom radu.
U tim izveštajima sloboda misli je neophodna pa makar bilo i neslaganja. Nama ne treba jednoumlje. Ne treba uniformnost. Za zdravo društvo neophodni su raznovrsnost mišljenja i uvažavanje.
Zajednički izveštaji će nam u početku pokazati koliko smo se za vreme ratova udaljili jedni od drugih. Ali kako vreme bude prolazilo, pokazivaće nam i koliko smo bliski jedni drugima. Pisanje zajedničkih izveštaja o problemima savremene istoriografije s jedne strane približiti će nas istini o tome koliko se radilo devedesetih godina na našim deobama. S druge strane, pokazati će nam i istinu o tome koliko možemo da se razumemo i podržavamo.
Potom je Đorđe Borozan istakao značaj termina „pomirenja” naglasivši da je bitno istaći namere, „a naša je namera da se suočimo sa prošlošću. Mi imamo i naučni i drugi doživljaj o toj prošlosti. Mi moramo učiniti napor da tu prošlost koliko god možemo otklonimo od politike. Da je učinimo što naučnijom i racionalizovanom. Ja u tome vidim smisao i svrhu i samo na taj način želim da učestvujem”.
Na kraju Elazar Barkan je zaključio: „Svi dolazimo sa sopstvenim istorijama, ali postoje različiti nivoi straha od mogućnosti da se stvori uniformisani narativi. Pomirenje je religiijski koncept, ali ja ne verujem u isključivo pravo religije da se koristi. On je sličan istorijskoj istini. Pomirenje je proces sličan nečemu čemu težimo ali nikad ne stižemo. Razlika između dijaloga i pomirenja su ambicije. Ono što ste svi objašnjavali danas u velikoj meri je pomirenje. Najviše što možemo da očekujemo od pomirenja je da imamo saosećnje i uvažavanje. Da prihvatimo različite perspektive, a ne da govorimo u ime žrtava i njihovih shvatanja.”
Ovaj skup predstavlja značajan doprinos procesu politike regionalne stabilnosti i pomirenja na prostorima bivše Jugoslavije, jer je saradnja istoričara iz različitih zemalja regiona ključna za izgradnju zajedničke istorijske svesti i razumevanja.
Samo na taj način možemo da se suočimo sa prošlošću i gradimo zajedničku budućnost.
