Darko Gavrilović
Predsednik upravnog odbora CHDR
Darko Gavrilović o mitovima i herojima u kontekstu Evrope suočene sa pandemijom i ratom
Katarina Damčević iz Semiotics of Conflict sa Tartu Univerziteta u Estoniji intervjuisala je predsednika Upravnog odbora CHDR-a Darka Gavrilovića. Intervju je dat u avgustu 2022. godine. Tema je aktuelna politička situacija u Evropi i regionu.
Fokus na ovoj temi je zbog duge istorije političkih elita koje su spremne žrtvovati mase za uspeh svojih ciljeva. Istovremeno svesne samožrtve pojedinaca za ideale i masovne pogibije i stradanja koji su snažni činioci u stvaranju uslova za nastanak heroja ratova i političkih mitova.
Mada smo u 21. veku i mnogi su bili na pragu mišljenja kako u Evropi heroji mladih postaju selebritiji: muzičari, glumci, sportisti, to ipak nije tako. Prvo su Jugoslovenski ratovi a sada i Ukrajinski rat pokazali suprotno.
Posebno u ratnim vremenima, političke elite potenciraju sebi odgovarajuće nacionalne heroje kao idealne moralne vodiče u stvaranju kolektivnog identiteta i osećaja kontinuiteta sa veličanstvenom prošlošću koja se prenosi kroz kulturu sećanja.
Politički mitovi su pogonsko gorivo svih ideologija kada je reč o mobilizaciji masa. Pomoću njih mnoge politički nejasne ili nedovoljno motivišuće poruke pretvaraju u ideološki odgovarajuće ciljeve zbog kojih se vredi žrtvovati. Ratni vihori koje započinju političke elite, a u njima stradaju obični ljudi, idealno su tlo za nastanak heroja i bujanje političkih mitova.
Čak i posle ratova, ako pomenute elite osete potrebu za tim, heroji i mitovi nastavljaju svoj život i to kroz procese heroizacije. To je: poistovećivanje, imitiranje, poređenje i ugledanje na heroje. Istovremeno i glorifikovanje u cilju kreiranja poželjnog identiteta pripadnika jedne ideološke ili nacionalne zajednice.
Ako heroizacija uspe, onda heroji postaju markeri duša sledbenika, željeni predio identiteta. Oni u sebi nose sve bitne vrednosti herojskog čina. To su neustrašivost, predanost, odgovornost i hrabrost. U isto vrijeme, oni mogu postati opasni, jer se njima manipuliše u političke svrhe i najčešće produbljuju postojeće mržnje.
S druge strane, ako istoričari prihvate heroizaciju pojedinih istorijskih ličnosti, onda u isto vreme odustaju od kritičnosti. Tu je istoriji kao nauci kraj. Zato jer se heroizovani pojedinci naučno ne proveravaju, u isto vreme se idealizuju. Slika o njima postaje „zaleđena“ i nije podložna proveri. Svaki pokušaj provere naziva se izdajom.
Sa intenziviranjem sukoba i ratova, ali i masovnih epidemija, istorija nas uči da se društva ne odriču heroizacije, političkih mitova i teorije zavera.
U takvim vremenima, sukobljene strane vide podelu sveta na one koji su na strani dobra (sebe i one koji ih podržavaju) i na one koji su na strani zla (protivnike i one koji njih podržavaju). Tada se lakše nego ikad okrivljuju pojedinci i druge skupine, svako ko drugačije misli. Njihova objašnjenja nisu istinita. Međutim, često se nude naizgled logična objašnjenja teško razumljivih događaja. Budući da daju lažni osjećaj kontrole i pravednog delovanja, postaju prijemčivija za one koji nemaju adekvatne informacije.
Kada je riječ o Covidu, nastao je čitav niz teorija zavere koje su se prvenstveno rađale zbog sumnje. I danas se propituje ko ima koristi od događaja ili situacije. Tako se identifikuju urotnici. Svaki „dokaz” potom se na silu uklapa u teoriju. Teško ih je opovrgnuti jer se svako ko to pokuša smatra učesnikom zavere.
To su mitovi i teorije zavere toliko svojstveni i drugim zemljama. Teoretičari su preuzimali ideje jedni od drugih. Gradili su ih na postojećoj pretpostavci o sukobu dobra i zla u svetu. Oni koji su verski fanatici tkali su od njih Posljednja vremena iz Otkrovenja.
Ipak, većina toga bila je vezana za mitove i zavereničke ideje o fabrikovanju brojki o umrlima radi “kontrole stanovništva”. Kako je “razmeštanje 5G radijskih antena povezano s pandemijom.”, Kako je Covid “biološko oružje koje su stvorili SAD ili Kinezi”. Da je to “tajna zavera farmaceutske industrije kako bi se stvorila veća zavisnost i profit”. Ili da je to “zavera duboke države”, skupine ljudi koja ustvari upravlja nekom državom pa i svetom, protiv “opšte volje ljudi’”.
U svim ratovima postoji potreba za stvaranjem heroja. Budući kako se za svoje heroje nastoji steći što više mesto u istoriji, oni se ne uzdižu uvek sami od sebe. Oni se porede sa uzorima iz vlastite istorije ili se traže univerzalni obrasci.
Na primer, na Starom kontinentu, pogibija i svesna samožrtva 300 spartijata (punopravnih građana Sparte) na Termopilima u obrambenom ratu protiv mnogostruko brojnijeg neprijatelja iz 480 p.n.e. predstavlja možda najidealniji obrazac za heroizaciju pojedinaca.
Sparta se nalazila na samom začetku evropskog identiteta tkajući u njega svoju hrabrost, samožrtvu, borbenost i spremnost dati život za ideale koje je smatrala bitnima, a koji se vezuju za državu, slobodu i narod.
U kulturi sećanja moderne Europe heroizacija pripadnika svoje zajednice, njihovo ugledanje i poređenje sa spartijatima iz Termopila, bilo je česta tema. Svi evropski narodi porede svoje vojnike sa 300 spartijata. Poljaci su u svojoj istoriji imenovali čak šest svojih Termopila. Srbi, Hrvati i Ukrajinci takođe imaju svoje Termopile. U prošlosti Srba to su bili, na primer, boj kod Čokešine iz Prvog srpskog ustanka, kod Hrvata to je bila obrana Sigeta, a u ne tako davnoj prošlosti, Srbi svoje Termopile su vidili u bitci na Košarama iz 1999.godine, a Hrvati u odbrani Vukovara.
Ukrajinci se već mesecima bore protiv ruske invazije. I oni su u nekoliko navrata imenovali svoje Termopile. Tako je obrana Mariupolja bila nazivana, kako u nekim ukrajinskim tako i u zapadnim medijima, ali i od strane političara, Termopilima. Za mnoge Evropljane, spartijati, njihovi zakoni i pogibija na Termopilima, kao uzvišeni simbol samožrtve za državu i narod, postali su herojski uzori, koje su mnogi podizali na visoki herojski panteon primera u kojeg se treba ugledati prilikom preobražaja ili aktiviranja građanskih vrednosti u građansku akciju.
Prisustvo spartijata u istoriji Evrope pružalo je mogućnost u procesu stvaranja moralne baze za opstanak gotovo svake zajednice u vremenu izazova ili posrnuća. Tako spartijati i njihova država i danas služe kao modeli za kolektivnu i pojedinačnu identifikaciju i imitaciju.
Zahvaljujući tome što narativi o junacima predstavljaju važno obrazovno sredstvo za njegovanje željenih poruka u okviru jedne zajednice, ali i za jačanje njene solidarnosti i motivaciju, Sparta je kroz modernu istoriji korišćena najčešće kada je trebalo posegnuti za ratovima i revolucijama. Ona je poslužila za glorifikaciju junačke borbe i herojske smrti. Na taj način, njena upotreba u procesu heroizacije je pomogla da se učvrste i kalcifikuju narativi koji ne omogućavaju kritičko sagledavanje značaja pojedinca ili nekog događaja u prošlosti, već ga postavljaju na pijedestal heroja čija uloga se ne preispituje.
Imamo i druge sličnosti između Rata u Ukrajni i Jugoslavenskih ratova. Od devedesetih „povratak nacija predsocijalističkoj prošlosti“, stvaranje novih etnički homogenih nacionalnih država, koje dugo vremena nisu imale sluha za nacionalne manjine, potom početak ratova i zahtevi za veoma visokom cenom plaćenom krvlju, izbeglištvo i razoreni domovi, a sa druge strane, lopovska tranzicija novih država koja je uzela danak u osiromašenju građana, visokoj nezaposlenosti i jeftinoj radnoj snazi pokazuju sličnosti pomenutih prostora. Ne smemo zaboraviti etničke podele zatrovane šovinizmom koje su dovele do jačanja političkih stranaka nespremnih za mirno rešenje sukoba, potom osnivanje paravojnih snaga te stvaranje samoproglašenih autonomnih političkih jedinica i republika. Oba rata su dovela do proterivanja, etničkih čišćenja i masovnog egzodusa stanovništva.
Svet je i dalje nedovoljno odlučan i okrenut vlastitim interesima kada je reč o tome u kolikoj meri će podržati Ukrajnu, donekle slično kao i za vreme Jugoslovenskih ratova, a u nekim primerima i na čiju će stranu stati.
U međuvremenu, nedostatak volje obe strane u sukobu da reše svoje sporove političkim dijalogom još je jedna zajednička značajka Ukrajinskog rata i Jugoslavenskih ratova. Ona nije nastala za vreme rata. Već pre. Ona je dobrim delom dovela do rata. Sada, u jeku ratnih zločina u Ukrajni i dok se ratni vihor širi, još teže je govoriti o mirovnim pregovorima, a kamo li o početku procesa pomirenja i politike regionalne stabilnosti. Mržnja je isuviše intenzivna. Ruska invazija Ukrajne odnosi desetine hiljada života, a propagande jačaju patriotizam i borbeni duh satanizujući drugu stranu.
Kada se jednom rat završi, trebaće mnogo vremena da rane zarastu. A političari koji će imati koristi od produbljivanja rana, ako uzmognu, to neće dozvoliti. Sve to podseća na ratove u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali i na mržnju koju ekstremisti u našem regionu i danas neprestano potenciraju.
Pozitivni primeri dolaze iz tuđih, ali i vlastitih iskustava koja idu u prilog uspostavi održivog mira.
Retorika krivice uz priznanje i traženje oproštaja prevedeni su, putem pravnog medijuma restitucije, u nove mogućnosti pomirenja, lične rehabilitacije i obeštećenja stradalog u inovativnu mogućnost uspostavljanja stabilnog i održivog mira u međunarodnim odnosima.
Tako je stavljen akcenat na pomirenje i otvaranje mogućnosti za razvoj demokratije, a ne na zlopamćenje i širenje spektra ekstremističkih ideologija i povećanje broja njihovih sledbenika.
Na političkom nivou to znači da, čim se stvore uslovi, treba graditi uticaj na kreiranje politike mira i sprovođenja politike regionalne stabilnosti i pomirenja po principu izgradnje snažne političke strukture. Ona počiva na najvišoj razini u Ujedinjenim nacijama. Ali da bi se njena primena olakšala na „terenu“ neophodna je saradnja regionalnih i lokalnih vlasti.
Na ličnom nivou, treba dati priliku za mir svima onima koji ga žele. Priliku za oprost svim žrtvama koje se njime mogu izvući iz smrtonosnog zagrljaja mržnje koji stiska počinilac zločina. Zločincima priliku da sagledaju svoje grehe, da se pokaju, odsluže kaznu i aktivno se uključe u proces uspostave mirnog suživota.
Ne sme se zaboraviti ni ranjivost manjinskih zajednica u državama većinskih naroda. Njihovo povezivanje i saradnja na unutardržavnoj, regionalnoj i međunarodnoj razini takođe ima značajnu ulogu u uspostavi sastava kolektivne bezbednosti i mira.
Osim navedenih činilaca koji utiču na uspostavljanje stabilnih odnosa i održivog mira potrebno je proći i kroz proces duhovnog i intelektualnog izlečenja. On zahteva čitav niz akcija koje vode ka oporavku pojedinca, ali i čitave zajednice.
Jedan od procesa koje treba preduzeti je uspostavljanje mirovnog odgoja. On promoviše znanje, veštine i stavove koji će ljudima pomoći da stvore socijalne uslove koji pogoduju miru. U slučaju već postojećeg sukoba koji mogu pridoneti rešenju mirnim putem.
Mirotvorstvo koje u sebi sadrži solidarnost i uzajamnost pokazuje se kroz vrednosti poput poštovanja ljudskih prava, slobode i poverenja. Kako bi smo postigli ove ideale, mirovni programi širom sveta bave se širokim rasponom tema koje uključuju: nenasilje, tehnike rešavanja sukoba, demokratiju, razoružanje, ravnopravnost polova, ljudska prava, odgovornost prema prirodi, istoriju, komunikacijske veštine, suživot i međunarodno razumevanje i toleranciju različitosti.
Pri tome ne smemo zaboraviti ni važnost odgoja jedinke u zdravu i celovitu osobu. Taj proces nije nešto što treba i može biti pokriveno samo mirovnim odgojem u školama ili na fakultetima. Ono treba obuhvatiti kako porodicu tako i verske i(ili) druge ustanove koje su važne u podizanju zdrave i celovite osobe.
Uvek treba imati na umu da kao što priroda nije stvorena da bi se uništavala, zauzdavale ili prekopavanjem urušavale njene lepote tako ni čovek nije stvoren da bi živeo bez ljubavi. Ostaviti ga bez ljubavi znači ograničiti ga. Zauzdati, suspregnuti ili pak uništiti sve ono zbog čega je stvoren podrazumeva postupke koji su u suprotnosti sa izgradnjom održivog mira. A ti nečovekoljubivi postupci su mogući kroz ratove, progone i mržnju.
Ako takvo stanje potraje, čovek može zaboraviti zašto je stvoren. U suprotnom, osiguravanjem održivog mira, omogućićemo oslobađanje razvojnih potencijala svakog pojedinca čime će i zajednice dobiti neuporedivo veće podsticaje u svom razvoju.
