U svim ratovima postoji potreba za stvaranjem heroja. Budući kako se za svoje heroje nastoji steći što više mesto u istoriji, oni se ne uzdižu uvek sami od sebe. Oni se porede sa uzorima iz vlastite istorije ili se traže univerzalni obrasci. 

Na primer, na Starom kontinentu, pogibija i svesna samožrtva 300 spartijata (punopravnih građana Sparte) na Termopilima u obrambenom ratu protiv mnogostruko brojnijeg neprijatelja iz 480 p.n.e. predstavlja možda najidealniji obrazac za heroizaciju pojedinaca.

Sparta se nalazila na samom začetku evropskog identiteta tkajući u njega svoju hrabrost, samožrtvu, borbenost i spremnost dati život za ideale koje je smatrala bitnima, a koji se vezuju za državu, slobodu i narod. 

U kulturi sećanja moderne Europe heroizacija pripadnika svoje zajednice, njihovo ugledanje i poređenje sa spartijatima iz Termopila, bilo je česta tema. Svi evropski narodi porede svoje vojnike sa 300 spartijata. Poljaci su u svojoj istoriji imenovali čak šest svojih Termopila. Srbi, Hrvati i Ukrajinci takođe imaju svoje Termopile. U prošlosti Srba to su bili, na primer, boj kod Čokešine iz Prvog srpskog ustanka, kod Hrvata to je bila obrana Sigeta, a u ne tako davnoj prošlosti, Srbi svoje Termopile su vidili u bitci na Košarama iz 1999.godine, a Hrvati u odbrani Vukovara. 

Ukrajinci se već mesecima bore protiv ruske invazije. I oni su u nekoliko navrata imenovali svoje Termopile. Tako je obrana Mariupolja bila nazivana, kako u nekim ukrajinskim tako i u zapadnim medijima, ali i od strane političara, Termopilima. Za mnoge Evropljane, spartijati, njihovi zakoni i pogibija na Termopilima, kao uzvišeni simbol samožrtve za državu i narod, postali su herojski uzori, koje su mnogi podizali na visoki herojski panteon primera u kojeg se treba ugledati prilikom preobražaja ili aktiviranja građanskih vrednosti u građansku akciju. 

Prisustvo spartijata u istoriji Evrope pružalo je mogućnost u procesu stvaranja moralne baze za opstanak gotovo svake zajednice u vremenu izazova ili posrnuća. Tako spartijati i njihova država i danas služe kao modeli za kolektivnu i pojedinačnu identifikaciju i imitaciju. 

Zahvaljujući tome što narativi o junacima predstavljaju važno obrazovno sredstvo za njegovanje željenih poruka u okviru jedne zajednice, ali i za jačanje njene solidarnosti i motivaciju, Sparta je kroz modernu istoriji korišćena najčešće kada je trebalo posegnuti za ratovima i revolucijama. Ona je poslužila za glorifikaciju junačke borbe i herojske smrti. Na taj način, njena upotreba u procesu heroizacije je pomogla da se učvrste i kalcifikuju narativi koji ne omogućavaju kritičko sagledavanje značaja pojedinca ili nekog događaja u prošlosti, već ga postavljaju na pijedestal heroja čija uloga se ne preispituje.

Imamo i druge sličnosti između Rata u Ukrajni i Jugoslavenskih ratova. Od devedesetih „povratak nacija predsocijalističkoj prošlosti“, stvaranje novih etnički homogenih nacionalnih država, koje dugo vremena nisu imale sluha za nacionalne manjine, potom početak ratova i zahtevi za veoma visokom cenom plaćenom krvlju, izbeglištvo i razoreni domovi, a sa druge strane, lopovska tranzicija novih država koja je uzela danak u osiromašenju građana, visokoj nezaposlenosti i jeftinoj radnoj snazi pokazuju sličnosti pomenutih prostora. Ne smemo zaboraviti etničke podele zatrovane šovinizmom koje su dovele do jačanja političkih stranaka nespremnih za mirno rešenje sukoba, potom osnivanje paravojnih snaga te stvaranje samoproglašenih autonomnih političkih jedinica i republika. Oba rata su dovela do proterivanja, etničkih čišćenja i masovnog egzodusa stanovništva. 

Svet je i dalje nedovoljno odlučan i okrenut vlastitim interesima kada je reč o tome u kolikoj meri će podržati Ukrajnu, donekle slično kao i za vreme Jugoslovenskih ratova, a u nekim primerima i na čiju će stranu stati. 

U međuvremenu, nedostatak volje obe strane u sukobu da reše svoje sporove političkim dijalogom još je jedna zajednička značajka Ukrajinskog rata i Jugoslavenskih ratova. Ona nije nastala za vreme rata. Već pre. Ona je dobrim delom dovela do rata. Sada, u jeku ratnih zločina u Ukrajni i dok se ratni vihor širi, još teže je govoriti o mirovnim pregovorima, a kamo li o početku procesa pomirenja i politike regionalne stabilnosti. Mržnja je isuviše intenzivna. Ruska invazija Ukrajne odnosi desetine hiljada života, a propagande jačaju patriotizam i borbeni duh satanizujući drugu stranu. 

Kada se jednom rat završi, trebaće mnogo vremena da rane zarastu. A političari koji će imati koristi od produbljivanja rana, ako uzmognu, to neće dozvoliti. Sve to podseća na ratove u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali i na mržnju koju ekstremisti u našem regionu i danas neprestano potenciraju.